Конјунктив

Конјунктив је глаголски начин који може да се употреби како у независним тако и у зависним реченицама. Јавља се у свим временима осим футура.

Конјунктив у независној реченици

Конјунктив у независној реченици има више значења.

Подстицај

1. лицем множине конјунктива презента подстичемо себе и друге да нешто урадимо или, уз негацију ne, да не урадимо:

Gaudeāmus.  Радујмо се.

Miseros servos ne puniāmus!  Не кажњавајмо јадне робове!

Заповест

Конјунктивом презента изриче се заповест 2. и 3. лицу:

Discas, puer!  Учи, дечаче!

Pueri discant!  Нека деца уче!

Забрана

Блажа забрана изриче се конјунктивом презента са негацијом ne:

Ne sis piger, serve!  Не буди лењ, робе!

Ne sit piger servus!  Нека роб не буде лењ!

Строжа забрана се изриче конјунктивом перфекта са негацијом ne:

Ne fugeris!  Да ниси побегао!

Жеља

Жеља може да буде остварљива и неостварљива. Уз конјунктив жеље обично стоји utinam – дај боже ако је остварљива жеља, камо среће ако је неостварљива. Негација је ne.

Oстварљива жеља у садашњости изриче се конјунктивом презента док се за прошлост користи конјунктив перфекта.

Utinam felix sis!  Дај боже да будеш срећан!

Utinam Caesar hostes vicerit!  Дај боже да је Цезар победио непријатеље!

Неостварљива жеља у садашњости се изриче конјунктивом имперфекта, а у прошлости конјунктивом плусквамперфекта.

Utinam felix esses!  Камо среће да си срећан!

Utinam nostri vicissent!  Камо среће да су наши победили!

Могућност

Могућност у садашњости се изриче конјунктивом презента или перфекта, а у прошлости се изриче конјунктивом имперфекта. Негација не non.

Credat (crediderit) aliquis.  Неко би (по)веровао / Неко би могао да (по)верује.

Quis hoc diceret?   Ко је ово могао да каже?

Немогућност

Радња која не може да се оствари изриче се конјунктивом имперфекта за садашњост, а за прошлост конјунктивом плусквамперфекта.

Tecum luderem, sed pater non sinit.  Играо бих се са тобом, али ми отац не дозвољава.

Tecum lusissem, sed pater non sivit.  Био бих се играо са тобом, али ми отац није дозволио.

Колебање

Колебање, чуђење, несигурност у садашњости се изриче конјункивом презента, у прошлости конјунктивом имперфекта. Негација не non.

Quid dicam?  Шта да кажем?

Amīcum non adiuvem?  Да не помогнем пријатељу?

Quid dicerem?  Шта је требало да кажем?

Tibi verum non dicerem?  Зар није требало да ти кажем истину?

Конјунктив у зависној реченици

Време конјунктива у зависној реченици најчешће се одређује према времену у коме се налази главна реченица.

Времена се деле на главна и историјска. Главна времена су : презент, футур и (начин) императив, а историјска: перфекат, имперфекат и плусквамперфекат.

Правило по коме се одређује време конјунктива у зависној реченици зове се слагање времена – consecutio temporum. При одређивању времена конјунктива узима се у обзир следеће: у ком времену се налази главна реченица и када се дешава радња зависне реченице у односу на главну – пре ње, истовремено са њом, после ње. 

Ако  се радња зависне реченице догодила пре радње главне реченице, у њој стоји:

  1. конјунктив перфекта уколико је главна реченица у главном времену:

Rogo/rogābo quid feceris.  Питам/питаћу шта си радио.

  1. конјунктив плусквамперфекта уколико је главна реченица у историјском времену:

Rogābam/rogāvi/rogaveram quid fecisses.  Питао сам/бејах питао шта си радио.

Оба конјунктива преводимо перфектом.

Ако се зависна реченица догађа у исто време када и главна реченица, у њој стоји:

  1. конјунктив презента ако је у главној реченици главно време:

Rogo/rogābo quid facias.  Питам/питаћу шта радиш.

  1. конјунктив имперфекта ако је у главној реченици историјско време:

Rogābam/rogāvi/rogaveram quid faceres.  Питао сам/бејах питао шта радиш.

Оба конјунктива се преводе презентом.

Ако се зависна реченица догађа после главне реченице, у њој стоји:

  1. конјунктив презента активне перифрастичне конјугације ако је у главној реченици главно време:

Rogo/rogābo quid factūrus sis.  Питам/питаћу шта ћеш радити.

  1.  конјунктив имперфекта активне перифрастичне конјугације ако је у главној реченици историјско време:

Rogābam/rogāvi/rogaveram quid factūrus esses.  Питао сам/бејах питао шта ћеш радити.

Оба конјунктива се преводе футуром.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Перифрастична пасивна конјугација

Перифрастична пасивна конјугација показује радњу која треба или мора да се изврши. Предикат конјугације чине герундив и помоћни глагол esse. Помоћни глагол одређује време а герундив јој даје значење (потреба, морање).

Lingua Latina discenda est. Латински језик треба да се учи/Треба учити латински језик.

Пошто је конјугација пасивна, субјекат у номинативу показује лице или предмет на коме треба да се изврши радња. Герундив се као део предиката слаже са субјектом у роду, броју и падежу, а помоћни глагол се слаже у лицу и броју.

Hostes puniendi sunt. Треба казнити непријатеље/Непријатељи треба да буду кажњени.

Hostes puniendi erant. Требало је казнити непријатеље/Требало је да непријатељи буду кажњени.

Hostes puniendi erunt. Непријатељи ће морати да буду кажњени.

Ако није наведен предмет радње, герундив стоји у номинативу једнине средњег рода а глагол esse у 3. лицу једнине:

Discendum est.   Треба/мора да се учи.    

Лице које треба или мора да изврши неку радњу стоји у дативу:

Servus domino puniendus est.   Господар треба/мора да казни слугу.

Када је наведено лице које треба да изврши радњу, перифрастичну пасивну конјугацију обично преводимо активно.

Ако је перифрастична пасивна конјугација негирана, показује радњу која не треба или не сме да се изврши:

Mentiendum tibi non est. Не треба да лажеш/Не смеш да лажеш.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Герундив

Герундив је глаголски придев. Има пасивно значење и означава радњу која мора или треба да се изврши.

Гради се од презентске основе, форманта -nd за 1. и 2. конјугацију, -end за 3. и 4. конјугацију, и завршетака -us (m), -a (f), -um (n):

laudandus, laudanda, laudandum онај који мора или треба да буде хваљен;

tenendus, tenenda, tenendum онај који мора или треба да буде држан;

legendus, legenda, legendum онај који мора или треба да буде читан;

capiendus, capienda, capiendum онај који мора или треба да буде хватан;

audiendus, audienda, audiendum онај који мора или треба да буде слушан.

Герундив се мења по 1. и 2. деклинацији зависно од рода – женски род по првој деклинацији, мушки и средњи по другој.

Герундив се као придев слаже са именицом на коју се односи у роду, броју и падежу:

puer laudandus дечак који мора или треба да буде хваљен;

puella laudanda девојчица која мора или треба да буде хваљена;

opus laudandum дело које мора или треба да буде хваљено.

Када је герундив негиран, означава радњу која се не сме извршити:

vir non audiendus човек који се не сме слушати.

Герундив депонентних глагола и глагола ferro, ferre, tuli, latum гради се правилно.

Герундив глагола eo, ire, ii, itum користи се само у средњем роду – eundum јер је глагол непрелазан и може да се употреби у пасиву само безлично.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Герунд

Герунд је глаголска именица средњег рода. Нема номинатив, а остали падежи се граде од презентске основе додавањем форманта –nd за 1. и 2. конјугацију,  –end за 3. и 4, и падежних завршетака. Мења се по другој деклинацији и има само једнину. Углавном се преводи глаголском именицом на -ње.

Номинатив

Уместо номинатива се користи инфинитив презента актива.

Legere utile est. Читање је корисно.

Генитив

Cupidi sumus discendi. Жељни смо учења.

Генитив често стоји уз предлоге causa и gratia – због/ради. За разлику од осталих предлога, causa и gratia стоје иза именице на коју се односе.

Discendi causa domi mansi. Остала сам код куће учења ради/због учења.

Marcus in bibliothēcam venit legendi causa. Марко је дошао у библиотеку читања ради (да чита).

Датив

Puer legendo operam dedit. Дечак се посветио читању.

Акузатив

Акузатив стоји само уз предлоге, најчешће ad – за и inter – за време.

Tabula parāta est ad scribendum. Таблица је спремна за писање.

Pirātae nos inter navigandum aggressi sunt. Напали су нас гусари за време пловидбе.

Уместо акузатива без предлога користи се инфинитив презента актива.

Disco scribere. Учим писање одн. да пишем.

Аблатив

Аблатив може да стоји са и без предлога.

Multa ex legendo discimus. Читањем много учимо.

Аблатив без предлога преводимо глаголским прилогом садашњим на –ћи.

Errando discimus. Грешећи учимо.

Герунд депонентних глагола добијамо на исти начин као код свих осталих глагола.

Герунд глагола ferro, ferre, tuli, latum гради се правилно: ferendi, ferendo, ferendum, ferendo.

Герунд глагола eo, ire, ii, itum гласи: eundi, eundo, eundum, eundo.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Аблатив апсолутни

Аблатив апсолутни је партиципска конструкција која замењује зависну реченицу (временску, узрочну, условну, допусну). Састоји се од именске речи у служби субјекта и партиципа презента или перфекта у служби предиката – обе речи стоје у аблативу, а партицип се, осим у падежу, слаже са субјектом и у роду и у броју.

Аблатив апсолутни са партиципом презента

Показује радњу која је истовремена са радњом главне реченице:

1. Te ludente ego disco. – Док се ти играш, ја учим.

2. Te ludente ego discēbam. – Док си се ти играо, ја сам учио.

3. Te ludente ego quoque ludam. – Ако се ти будеш играо, и ја ћу се играти.

Партицип презента означава активну трајну радњу која се догађа у садашњости, прошлости или будућности зависно од времена у ком се одвија радња главне реченице.

Аблатив апсолутни са партиципом перфекта

Показује радњу која се догодила пре радње главне реченице:

1. Profūsa pecunia pater irascitur. – Отац се љути јер је новац потрошен.

2. Exercitu victo dux spem non perdidit. – Иако је војска побеђена, вођа није изгубио           наду.

3. Cena gustāta dominus ancillam laudāvit. – Пошто је пробао (пробавши) вечеру,                 господар је похвалио служавку.

Партицип перфекта има пасивно значење, али се не мора увек преводити пасивно.

Аблатив апсолутни без партиципа

Уколико реченица коју хоћемо да заменимо аблативом апсолутним има именски предикат (именску реч удружену са помоћним глаголом бити), у конструкцији ће бити заступљени само субјекат и именски део предиката јер глагол бити нема партицип презента. Овај вид аблатива апсолутног подразумева радњу која је истовремена са радњом главног глагола и најчешће се преводи предложним    изразима.

1. Caesare duce Romāni Gallos vicērunt. – Римљани су под Цезаровим вођством победили Гале (дословно: Када је Цезар био вођа, Римљани су победили Гале).

2. Hannibale vivo Romāni in metu fuērunt. – За Ханибаловог живота (Док је Ханибал био жив) Римљани су живели у страху.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Перифрастична активна конјугација

Перифрастична значи описна.

Перифрастична активна конјугација описује намеру да се нека радња изврши. Предикат је сложен и састоји се од партиципа футура актива и помоћног глагола esse. Партицип футура актива даје конјугацији значење (намера), а глагол esse показује лице и време (ко намерава да изврши радњу и када).

Puer lectūrus est. – Дечак намерава да чита.

Matrōnae soleas emptūrae sunt. – Госпође намеравају да купе сандале.

Locutūra eram cum amīca. – Намеравала сам да разговарам са пријатељицом.

Партицип футура актива као део предиката слаже се у роду, броју и падежу са субјектом.

Перифрастична активна конјугација може да се преведе и помоћу глагола хтети или бити вољан:

Fabulam narratūra sum. – Намеравам / хоћу / вољна сам да причам причу.

Уочите разлику:

Narratūra sum.  Намеравам да причам. (перифрастична активна конјугација)

Pueros convocāvi fabulam narratūra.  Позвала сам децу у намери да им причам причу / Позвала сам децу да им причам причу. (партицип футура актива)

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Партиципи

Партиципи су глаголски придеви. Разликују род, мењају се по падежима као придеви и слажу се као придеви са именицом на коју се односе у роду, броју и падежу.

У латинском постоје партиципи презента, перфекта и футура. Партицип перфекта је пасиван, док партицип презента и партицип футура имају активно значење.

Партицип перфекта пасива имамо у навођењу глагола, на четвртом месту. Мења се по 1. и 2. деклинацији (женски род по првој деклинацији, мушки и средњи по другој). Показује радњу која је завршена пре главног глагола:

Urbem captam incendimus. – Запалили смо освојен град (град који смо освојили, пошто смо освојили).

Omnes amīci vocāti ad cenam venērunt. – Дошли су на вечеру сви позвани пријатељи.

Партицип перфекта депонентних и семидепонентних глагола нема пасивно значење:

Oblīta lucernam exstinguere domum incendi. – Заборавивши да угасим лампу, запалила сам кућу (пошто сам заборавила, јер сам заборавила…).

Партицип футура актива се добија када се партиципу перфекта пасивног одбије завршетак -um и дода -ūrus, -ūra, -ūrum:

laudo, 1. laudāvi, laudātum → laudatūrus, laudatūra, laudatūrum (онај који ће хвалити, онај који намерава да хвали)

Партицип футура актива се мења по 1. и 2. деклинацији (женски род по првој деклинацији, мушки и средњи по другој).

Подразумева радњу која ће се догодити после главног глагола. Показује такође намеру да се радња изврши:

Dux militibus pugnatūris magnum praemium pollicitus est. – Вођа је обећао велику награду војницима који ће се борити (војницима који намеравају да се боре).

Veni in bibliothēcam lectūra. – Дошла сам у библиотеку да читам / са намером да читам / намеравајући да читам.

Партицип презента актива се гради тако што се на презентску основу глагола 1. и 2. конјугације дода завршетак -ns за номинатив и -ntis за генитив једнине, а код глагола 3. и 4. конјугације -ens за номинатив и -entis за генитив једнине:

laudo, laudāre → laudans, laudantis (онај који хвали, хвалећи)

teneo, tenēre → tenens, tenentis (онај који држи, држећи)

disco, discere → discens, discentis (онај који учи, учећи)

capio, capere → capiens, capientis (онај који хвата, хватајући)

venio, venīre → veniens, venientis (онај који долази, долазећи)

Партицип презента се мења по трећој деклинацији као придеви са једним завршетком, само што у аблативу једнине има завршетак -e уместо -i.

Партицип презента показује трајну, несвршену радњу која је истовремена са радњом главног глагола. Има увек активно значење:

Magister discipulum discentem laudat. – Учитељ хвали ученика који учи (јер учи, ако учи, када учи..).

Magister discipulum discentem laudāvit. – Учитељ је похвалио ученика који је учио (јер је учио, када је учио..).

Magister discipulum discentem laudābit. – Учитељ ће похвалити ученика који буде учио (ако буде учио, када буде учио).

Иза глагола опажања партицип презента стоји уз објекат да покаже у каквом стању опажамо објекат:

Spectābam pueros ludentes. – Посматрала сам децу како се играју.

Audīvi poētam carmina sua recitantem. – Чула сам песника како чита наглас своје песме.

Када се односи на субјекат, може да се преведе глаголским прилогом садашњим:

Puer currens cecidit. – Дечак је трчећи пао (одн. док је трчао, пао је).

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Номинатив са инфинитивом

Конструкција номинатива са инфинитивом долази иза глагола који је у пасиву и замењује исти тип реченица као акузатив са инфинитивом. Саму конструкцију чине субјекат у номинативу и предикат у инфинитиву. Глагол у пасиву, који уводи конструкцију, прати лице и број субјекта, а преводи се безлично:

Putātur Marcus impiger esse. – Мисли се да је Марко вредан.                                                         ↓              ↓                                                                                                                                                3.sg.  ↔   nom.sg.

Putantur pueri impigri esse. – Мисли се да су дечаци вредни.                                                          ↓              ↓                                                                                                                                                3.pl.  ↔   nom.pl.

Putor impigra esse. – Мисли се да сам вредна.                                                                                   ↓                                                                                                                                                                  1.sg. (ego)

Лична заменица као субјекат конструкције може да се изостави јер се из главног глагола види о ком лицу је реч.

Putāmur didicisse. – Мисли се да смо научили.                                                                                  ↓                                                                                                                                                                  1.pl. (nos)

Traditur Caesar necātus esse. – Прича се да је Цезар убијен.                                                                            ↓              ↓                                                                                                                                                   nom.sg. m.

Traduntur hostes necāti esse. – Прича се да су непријатељи убијени.                                                                ↓          ↓                                                                                                                                                     nom.pl.  m.

Партицип као део инфинитива слаже се у роду, броју и падежу са субјектом.

Domina ancillam punitūra esse creditur. – Верује се да ће господарица казнити                        ↓                                ↓                                    служавку.                                                                    nom.sg. f.               nom.sg. f.

За разлику од акузатива са инфинитивом, конструкција номинатива са инфинитивом не мора да се пребацује у пасив ако су и субјекат и објекат лица (зато што субјекат не мења облик – остаје у номинативу).

Creduntur Romāni Gallos vicisse. – Верује се да су Римљани победили Гале.                                                ↓               ↓                                                                                                                                           nom.pl.       acc.pl.                                                                                                                                     субјекат     објекат

 

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Акузатив са инфинитивом

Када се једна обавештајна реченица подреди неком глаголу, њен субјекат прелази у акузатив, а предикат у инфинитив:

Discipuli discunt. – Ученици уче.                                                                                                              ↓              ↓                                                                                                                                               nom.pl.      3.pl.

Grammaticus sperat discipulos discere. – Учитељ се нада да ученици уче.                                                                            ↓              ↓                                                                                                                                                acc.pl.      inf.

Дакле, акузатив са инфинитивом стоји уместо зависне обавештајне реченице која у латинском језику не постоји: акузатив преузима улогу субјекта зависне реченице, а  инфинитив је у служби предиката.

Ако је предикат обавештајне реченице именски, његов именски део ће прећи у акузатив заједно са субјектом (јер предикат мора да се слаже са субјектом):

Marcus est bonus discipulus. – Марко је добар ученик.                                                                      ↓                       ↓                                                                                                                                     nom.sg.              nom.sg.

Scio Marcum esse bonum discipulum. – Знам да је Марко добар ученик.                                                ↓          ↓                ↓                                                                                                                                acc.sg.    inf.           acc.sg.

Ако је субјекат лична заменица, она мора да се наведе у конструкцији акузатива са инфинитивом јер се из инфинитива не види о ком лицу је реч:

Scis me bonum discipulum esse. – Знаш да сам (ја) добар ученик.                                                    ↓                ↓                       ↓                                                                                                                      acc.         acc.sg.               inf.

Existimo me bonum discipulum esse. – Сматрам да сам (ја) добар ученик.

За 1. лице једнине се увек узима me, за 1. лице множине nos, за 2. лице у једнини te а у множини vos.

За 3. лице постоје две заменице. Ако се лична заменица за 3. лице односи на субјекат главног глагола узима се повратна заменица se, иначе за 3. лице стоји eum/eam у једнини и eos/eas  у множини (заменица is, ea, id у акузативу):

Marcus dicit se bonum discipulum esse. – Марко каже за себе да је добар ученик.

Marcus dicit eum bonum discipulum esse. – Марко каже за њега да је добар ученик.

Акузатив са инфинитивом долази иза глагола говорења, мишљења, опажања, хтења, осећања као и иза глагола којим се изриче наредба, забрана или допуштање; јавља се такође иза безличних глагола и безличних израза са esse (погледати табелу на стр. 24-25 у уџбенику!).

Радња акузатива са инфинитивом може да се одвија у исто време када и радња главног глагола, а може да се догоди и пре или после радње главног глагола – то се види по инфинитиву:

  1. Инфинитив презента показује истовременост:                                                                    Servi dicunt dominum revenīre. – Робови кажу да се господар враћа.
  2. Инфинитив перфекта показује да се радња догодила пре радње главног глагола:    Servi dicunt dominum revenisse. – Робови кажу да се господар вратио.
  3. Инфинитив футура показује радњу која ће се догодити после радње главног глагола:                                                                                                                                                Servi dicunt dominum cras reventūrum esse*. – Робови кажу да ће се господар сутра вратити.

* партицип у оквиру инфинитива мора да прати род, број и падеж именице на коју се односи: dominum reventūrum, dominos reventūros, dominam reventūram, dominas reventūras.

Иза глагола хтења стоји инфинитив презента:

  • ако субјекат хоће нешто да уради стоји сам инфинитив:

Puer vult dormīre. – Дечак хоће да спава.

  • ако пак субјекат хоће да неко други нешто уради, онда стоји акузатив са инфинитивом – лице које треба нешто да уради је у акузативу, а оно што треба да уради је у инфинитиву:

Mater vult puerum dormīre. – Мајка хоће да дечак спава.

Иза глагола којим се изриче наредба, забрана или допуштање стоји акузатив са инфинитивом презента – лице коме се нешто наређује, забрањује или допушта је у акузативу док инфинитив показује шта се наређује, забрањује, допушта:

Mater iussit ancillam cenam parāre. – Мајка је наредила служавки да спреми вечеру. (дословно: Мајка је наредила да служавка спреми вечеру.)

Лице коме је упућена наредба или забрана обично се преводи дативом.

Уколико лице није наведено, инфинитив је у пасиву:

Mater iussit cenam parāri. – Мајка је наредила да се спреми вечера.

Конструкција мора да буде пасивна и онда када постоје два лица од којих је једно лице субјекат а друго објекат:

Mater ancillam vocāvit. – Мајка је позвала служавку.                                                                      ↓              ↓            ↓                                                                                                                                  nom.sg.   acc.sg.   3.sg.perf.

Ако хоћемо да кажемо да сам ја чула да је мајка позвала служавку, субјекат (мајка)  не можемо да пребацимо у акузатив јер већ постоји једно лице у акузативу у служби објекта (служавка), те не би било јасно ко је кога позвао – субјекат и објекат не могу да буду у истом падежу јер се не би знало ко врши а ко трпи радњу. Конструкцију дакле морамо да пребацимо у пасив – вршилац радње ће бити у аблативу са предлогом a/ab, трпилац радње ће остати у акузативу, а инфинитив ће бити пасиван:

Audīvi ancillam a matre vocātam esse. – Чула сам да је мајка позвала служавку.                                    ↓                ↓                    ↓            (Чула сам да је служавка позвана од мајке.)                       acc.sg.       abl.sg.     inf.perf.pas.

Објављено под Граматика | Оставите коментар

Инфинитив

Инфинитив је нелични глаголски облик јер не показује ни лице ни број. Сам инфинитив не може да буде предикат у реченици, али може да се употреби као допуна предикату, уз глаголе чији смисао захтева допуну (Треба отићи у продавницу.).

У латинском, за разлику од српског, инфинитив може да означи радњу у садашњости, прошлости и будућности, и може да буде активан и пасиван.

Инфинитив презента активног имамо у навођењу глагола, на другом месту:

laudo, laudāre, laudāvi, laudātum – хвалити

teneo, tenēre, tenui, tentum – држати

lego, legere, legi, lectum – читати

capio, capere, cepi, captum – хватати

audio, audīre, audīvi, audītum – слушати

Инфинитив презента пасивног добијамо када презентској основи додамо наставак -ri у првој, другој и четвртој конјугацији, а у трећој конјугацији -i:

laudāri – бити хваљен

tenēri – бити држан

legi – бити читан

capi – бити хватан

audīri – бити слушан

Инфинитив углавном стоји као допуна уз глаголе чије је значење непотпуно:

Volo cantāre. – Хоћу да певам.

Volo laudāri. – Хоћу да будем хваљен (Хоћу да ме хвале).

Инфинитив такође стоји уз безличне глаголе и уз esse:

Cenam parāre oportet. – Треба спремити вечеру.

Iucundum est amāri. – Лепо је бити вољен.

Инфинитив перфекта активног се код свих глагола гради на исти начин – додавањем завршетка -isse на перфекатску основу:

laudo, 1. laudāvi, laudātum – laudavisse

teneo, 2. tenui, tentum – tenuisse

lego, 3. legi, lectum – legisse

capio, 3. cepi, captum – cepisse

audio, 4. audīvi, audītum – audivisse

sum, esse, fui – fuisse

volo, velle, volui – voluisse

nolo, nolle, nolui – noluisse

malo, malle, malui – maluisse

Инфинитив перфекта пасивног се добија када се партицип перфекта пасива удружи са инфинитивом глагола бити. Пошто се партицип као део инфинитива углавном налази у акузативу, он се тако и наводи:

laudātum, -am, -um esse

tentum, -am, -um esse

lectum, -am, -um esse

captum, -am, -um esse

audītum, -am, -um esse 

Род, број и падеж партиципа зависе од именице на коју се партицип односи.

Депонентни и семидепонентни глаголи имају само пасиван инфинитив перфекта, са активним значењем:

loquor, 3. locūtus sum – locūtum, -am, -um esse

gaudeo, 2. gavīsus sum – gavīsum, -am, -um esse   

Инфинитив перфекта се углавном употребљава у инфинитивним конструкцијама, те ћемо га преводити у оквиру тих конструкција.

Инфинитив футура активног се састоји од партиципа футура активног и инфинитива глагола бити.

Партицип футура активног се добија када се партиципу перфекта пасивног одбије завршетак -um и дода -ūrus, -ūra, -ūrum:

laudo, 1. laudāvi, laudātumlaudatūrus, laudatūra, laudatūrum 

Партицип футура активног се мења по 1. и 2. деклинацији (женски род по првој деклинацији, мушки и средњи по другој) и слаже се са именицом на коју се односи у роду, броју и падежу. Ван контекста превешћемо га описно – онај/она/оно које ће хвалити.

Инфинитив футура активног се увек добија на исти начин, независно од конјугације којој глагол припада:

laudatūrum, laudatūram, laudatūrum esse

tentūrum, tentūram, tentūrum esse

lectūrum, lectūram, lectūrum esse

captūrum, captūram, captūrum esse

audītūrum, auditūram, auditūrum esse 

futūrum, futūram, futūrum esse (инфинитив футура глагола esse)

Депонентни и семидепонентни глаголи имају активан инфинитив футура:

loquor, 3. locūtus sum – locutūrum, locutūram, locutūrum esse

gaudeo, 2. gavīsus sum – gavisūrum, gavisūram, gavisūrum esse 

Инфинитив футура активног се користи само у инфинитивним конструкцијама и немогуће га је превести на српски језик ван тих конструкција.

Објављено под Граматика | Оставите коментар